Spe­ci­fič­na li­ri­ka i lju­bav­ni tek­sto­vi slav­nog srp­skog mu­zi­ča­ra, Vla­da Di­vlja­na ko­ji je pre­mi­nuo u Be­ču na­kon du­ge i te­ške bo­le­sti, obi­lje­ži­li su ju­go­slo­ven­ski no­vi ta­las osam­de­se­tih go­di­na. Je­dna od istin­skih legendi ju­go­slo­ven­ske i srp­ske mu­zi­ke bio je član sa­sta­va Mer­lin i Zvuk Uli­ce, a od 1980. do 1984. go­di­ne front­men Ido­la. Već na pr­voj pro­bi Ido­la Di­vljan je na­pi­sao „Ri­jet­ko te vi­đam sa dje­voj­ka­ma”. Usli­je­di­li su „Po­moć, po­moć” i „Malj­či­ki”. Ido­li su ra­di­li i na Pa­ket aran­žma­nu, pro­jek­tu ne­ko­li­ko ju­go­slo­ven­skih rok mu­zi­ča­ra, a na­kon to­ga ob­ja­vi­li su „VIS Ido­li”, plo­ču sa šest no­vih pje­sa­ma. Di­vljan je bio pi­sac i vo­de­ći vo­kal za ve­ći­nu njih, a plo­ča je pro­da­ta u 200.000 pri­mje­ra­ka. 1985. go­di­ne za­po­či­nje so­lo ka­ri­je­ru, a pa­ra­lel­no s tim ba­vio se i film­skom mu­zi­kom. Pr­vi re­zul­tat bio je al­bum „Taj­ni ži­vot A. P. Šan­do­ro­va”, sni­mljen s pi­ja­ni­stom Alek­san­drom Šan­do­ro­vim ko­ji se do­tad ba­vio is­klju­či­vo kla­sič­nom mu­zi­kom. Di­vljan je sni­mio i ver­zi­je pje­sa­ma Bitlsa za se­ri­ju „Čo­vjek u bi­je­loj jak­ni”, mu­zi­ku za „Ka­ko je pro­pao ro­ken­rol”, a s Gi­le­tom iz Elek­trič­nog or­ga­zma uče­stvo­va­o ­je u po­zo­ri­šnoj pred­sta­vi „Ro­ken­rol za dje­cu”. O svo­jim po­če­ci­ma u Ido­li­ma Di­vljan je svo­je­vre­me­no ka­zao:
- Pr­va pje­sma ko­ju sam na­pra­vio za bend i ko­ja nam je na ne­ki na­čin otvo­ri­la vra­ta bi­la je ‘Ri­jet­ko te vi­đam sa dje­voj­ka­ma’, br­zo se is­po­sta­vi­lo da iza re­kla­me po­sto­ji i mu­zi­ka. Ido­li­ma je pret­ho­dio bend ko­ji se zvao Zvuk uli­ce u ko­jem smo Zden­ko Ko­lar, bub­njar Ko­kan Po­po­vić i ja go­di­na­ma pri­je to­ga pe­kli za­nat. S dru­ge stra­ne, Sr­đan Ša­per mi je bio tzv. naj­bo­lji pri­ja­telj, još iz vre­me­na gim­na­zi­je, ne­ke od ide­ja ko­je smo u Ido­li­ma raz­ra­di­li vu­ku kor­je­ne još iz tih da­na.
Ido­li su se ras­pa­li na­kon sa­mo če­ti­ri go­di­ne, a Di­vljan je to ob­ja­snio ova­ko:
- S jed­ne stra­ne - ras­pa­li smo se zbog za­mo­ra ma­te­ri­ja­la. S dru­ge, još va­žni­je - zbog pre­stan­ka pri­ja­telj­stva. Ta na­ša, u po­čet­ku ta­ko in­spi­ra­tiv­na, me­đu­sob­na raz­li­či­tost i či­nje­ni­ca da su ne­ki od nas mu­zi­ča­ri, a ne­ki ni­su, po­če­la nas je gu­ši­ti i sve vi­še su iz­la­zi­li na po­vr­ši­nu raz­li­či­ti mo­ti­vi i po­gle­di na svi­jet ko­je smo u me­đu­vre­me­nu ofor­mi­li.
Od av­gu­sta 1991. do sep­tem­bra 1997. go­di­ne ži­vio je u Sydne­ju, na­kon če­ga se vra­tio u Be­o­grad. O svom od­la­sku u da­le­ku ze­mlju re­kao je:
- Za­vr­šio sam ta­mo slu­čaj­no, bu­du­ći da sam oti­šao na mje­sec da­na, a ostao šest go­di­na. Je­dan od raz­lo­ga što sam ostao je sva­ka­ko i rat ko­ji je kod nas po­či­njao, ali sva­ka­ko ne i je­di­ni, bu­du­ći da sam na put kre­nuo iz ro­man­tič­nih raz­lo­ga. Uglav­nom sam ra­dio mu­zi­ku za krat­ke i do­ku­men­tar­ne fil­mo­ve.
Od ju­la 1999. go­di­ne ži­vio je i ra­dio u Be­ču. 2006. go­di­ne osno­vao je no­vi bend Ne­vla­di­na or­ga­ni­za­ci­ja, a 2012. sni­mio je „Če­ti­ri go­di­šnja do­ba” sa za­gre­bač­kim Ljet­nim ki­nom big ban­dom. Po­sljed­njih mje­se­ci bio je te­ško bo­le­stan, a li­je­čio se na za­ra­znom odje­ljenju beč­ke bol­ni­ce AKH. Kra­jem januara sta­nje mu se po­gor­ša­lo, ali tad je ka­zao da mu ži­vot ni­je ugro­žen. Bio je u bra­ku sa su­pru­gom Di­nom, s ko­jom je do­bio i dvo­ji­cu si­no­va, o ko­ji­ma je svo­je­vrem­no ka­zao:
- Ne po­ku­ša­vam od njih na­pra­vi­ti re­pli­ku se­be, već ih na­u­či­ti ini­ci­jal­nom po­šte­nju, da ne bu­du sno­bo­vi već da uva­ža­va­ju dru­ge i vo­le ih ako mo­gu, kao i da bu­du do­volj­no in­tu­i­tiv­ni da mo­gu pro­va­li­ti pro­ble­me ili sum­nji­ve lju­de ko­ji ih že­le is­ko­ri­sti­ti.
U pi­ta­nju je bio čo­vjek ko­ji je za­du­žio mu­zič­ku sce­nu re­gi­je i ko­jeg će se mno­gi sje­ća­ti po do­bru, ži­vje­ti i da­lje s nje­go­vim bez­vre­men­skim pje­sma­ma. Na stva­ra­lač­kom vr­hun­cu bio je za vri­je­me lu­dog No­vog va­la, ali uvi­jek je po­ku­ša­vao za­dr­ža­ti do­dir sa stvar­no­šću:
- Odo­li­je­vao sam po­ro­ci­ma. Mi­slim da je to naj­vi­še do čo­vje­ka, ali po­red sre­će va­žno je i u ka­kvoj po­ro­di­ci i okru­že­nju sa­zri­je­vaš. Ni­sam ni ja sve­tac, da­le­ko od to­ga, ali ni­ka­da ni­sam istin­ski tra­žio tu za­mje­nu stvar­no­sti. Za­to je va­žno bi­ti u kon­tak­tu sa sa­mim so­bom - go­vo­rio je svo­je­vre­me­no.


Ko­le­ge o Vla­di­noj smr­ti

- Stvar­no me je po­go­di­la Vla­di­na smrt. Bio je moj do­bar drug i di­van čo­vjek, za­i­sta ve­li­ki umjet­nik. Znao sam da je bo­le­stan, ali sam se na­dao da će se iz­vu­ći. Na­ža­lost, to se ni­je do­go­di­lo, i ne­ka mu je vječ­na sla­va- na­veo je na Fej­sbu­ku Mom­či­lo Ba­ja­gić Ba­ja­ga.
Rok no­vi­nar Du­šan Ve­sić krat­ko je na Fej­sbu­ku pro­ko­men­ta­ri­sao:-Umro je ne­ko kog sam baš, baš vo­lio.
Sr­đan Goj­ko­vić Gi­le je re­a­gu­ju­ći na vi­jest o nje­go­voj smr­ti re­kao: - Vla­da je sva­ka­ko bio naj­ta­len­to­va­ni­ji mu­zi­čar na­še ge­ne­ra­ci­je i sva­ka­ko će ne­do­sta­ja­ti, ka­ko na srp­skoj, ta­ko i na re­gi­o­nal­noj sce­ni. Ovo je stra­šan gu­bi­tak, ali ipak naj­ve­ći za nje­go­vu po­ro­di­cu, nje­go­va dva si­na i su­pru­gu.
Vid­no po­tre­sen, gi­ta­ri­sta „Ido­la” Zden­ko Ko­lar sa­mo je re­kao: - Lič­no sam to­li­ko po­go­đen da ne­mam sna­ge ri­ječ da ka­žem zbog Vla­de.